Sreća je u nama, u vrlinama, u dugoročnim ciljevima…
Žarko Trebješanin, profesor psihologije na Beogradskom univerzitetu, održao je u Kraljevu, na poziv Kulturnog centra Ribnica, zanimljivo, posećeno i danas veoma potrebno predavanje na temu životne sreće.
Između ostalog rekao je da ljudi ne treba da čekaju sreću kao nešto što će da padne sa neba. Treba da se potrude jer sreća koja je trajnija zahteva ozbiljan rad. Potrebno je da unutar sebe pronađu nešto što ih čini srećnim i da ne zavise od spoljašnjih okolnosti.
„Mi smo danas nažalost preplavljeni knjigama na temu kako postati srećan, uspešan, bogat, moćan itd. ali te knjige pružaju lažnu nadu. Zabluda je to što ljudi veruju da ako se obogate da će biti srećniji. Istraživanja pokazuju da je to tačno ali samo do nekog stepena bogatstva, kada se taj stepen pređe ljudi postaju čak i nesrećniji nego onda kada nisu imali bogatstvo,“ kaže Trebješanin.
On pojašnjava i da li je ljubav osnov za sreću.
„Frojd je tvrdio da je ljubav pravi izvor sreće, najpotpunije zadovoljstvo, ali ljudi se plaše, ne žele da traže tu sreću, već u piću, kocki itd. Zašto? Zato što nikada čovek nije nesrećniji nego kada izgubi ljubav i nikada nije osetljiviji i raniviji nego kada voli. Jeste ljubav sreća, ali treba se odvažiti,“ poručuje on i dodaje:
„Mislim da je Aristotel u pravu kada kaže da je sreća u našim vrlinama, da imamo vrline, a vrline su negde između krajnosti. Recimo ako je neko previše dobar, velikodušan, biće naivan, a ako je previše sebičan nije dobro. Potrebno je naći meru. Takođe, nema istinske sreće bez nekih dugoročnih ciljeva, kada ste posvećeni nečemu što je važno, što je vredno i što vas nadilazi. Ako nemate smisao, vaš život nije ispunjen i nemate potpunu sreću. Naravno, svako nalazi smisao za sebe ali to mora biti nešto veliko, što nas nadilazi i čemu vredi posvetiti se.“
On potvrđuje i da se osnov za sreću krije u dve najveće mudrosti stare Grčke, ispisane na hramu u Delfima a to su „Upoznaj sebe“ i „Ničeg previše“. Grci su se tog pravila pridržavali u svemu, u slikarstvu, u vajarstvu, u umetnosti i zato imaju nenadmašnu kulturu, od tih pravila treba poći i u traganju za sopstvenom srećom, zaključuje on.
